Napadi Izraela usmjereni su na iransku nuklearnu infrastrukturu, s velikim naglaskom na podzemna postrojenja za obogaćivanje uranijuma – postrojenje Natanz, u centralnom dijelu Irana, pretrpjelo je velika oštećenja, saopćila je ranije Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i dodala da su ti napadi “duboko zabrinjavajući”.
Druga lokacija, Fordo, ukopana je duboko u planinu, a do ove podzemne instalacije bilo bi moguće doprijeti jedino snažnim bombama za “probijanje bunkera”, kakve posjeduju samo Sjedinjene Američke Države.
Obogaćeni uranijum
Lokacije za obogaćivanje uranijuma koriste se za povećanje zaliha određenog tipa ili izotopa – uranijuma, piše BBC.
„Kada iskopate uranijum iz zemlje, on dolazi u dva oblika: 99,3 posto je uranijum-238, a 0,7 posto, ili otprilike jedan atom na svakih 150, jeste uranijum-235, i taj vam je potreban da bi radio vaš nuklearni reaktor“, objašnjava profesor Paddy Regan sa Univerziteta u Surrey i britanske Nacionalne laboratorije za fiziku.
Regan objašnjava da proces obogaćivanja nuklearnog goriva znači povećanje količine uranijuma-235, a to se postiže uzimanjem uranijuma u njegovom gasovitom stanju i njegovim obrtanjem u mašinama zvanim centrifuge.
“I pošto je uranijum-238 teži od željenog uranijuma-235, ova dva se razdvajaju dok se obrću. To se ponavlja iznova i iznova, kako bi se pojačalo obogaćivanje. Nuklearnim elektranama je obično potrebno oko 3–5 posto ovog obogaćenog uranijuma da bi generisale kontrolisanu nuklearnu reakciju koja oslobađa energiju“, kaže on.
Može li se ponoviti Fukušima ili Černobil?
Dodaje i da kada je cilj izrada nuklearnog oružja, potreban je mnogo veći procenat uranijuma-235 – oko 90 posto.
U suštini, što je uranijum obogaćeniji, to je veći nalet energije kada se svi ti atomi cijepaju.
IAEA navodi da je iranski uranijum dostigao oko 60 posto obogaćenja – dakle, na dobrom je putu da postane dovoljno koncentrisan za nuklearno oružje.
Međutim, ispaljivanje rakete u regularno pohranjene zalihe obogaćenog uranijuma ne bi izazvalo „nuklearni incident“ razmjera katastrofa u nuklearnim elektranama Fukušima ili Černobil.
„Visoko obogaćeni uranijum je otprilike tri puta radioaktivniji od neobogaćenog. Ali, zapravo, kad se sve uzme u perspektivi, nijedan od njih nije naročito snažno radioaktivan. Ne bi izazvao veliki problem sa ekološkom kontaminacijom“, objašnjava profesor Jim Smith, sa Univerziteta u Portsmouthu, koji je proučavao posljedice černobilske katastrofe.
Fisijski produkti
Prema njegovim riječima, više brinu takozvani fisijski produkti – supstance na koje se uranijum cijepa kada se nalazi u reaktoru ili bombi, poput radioaktivnog cezija, stroncijuma, joda.
„Oni predstavljaju veći rizik za kontaminaciju životne sredine. Ali zato što se na lokacijama za obogaćivanje ne dešavaju nuklearne reakcije, a eksplozija bombe ih ne bi pokrenula, ti opasni radioaktivni ‘fisijski produkti’ ne bi bili prisutni“, rekao je on.
U postrojenju Natanz, nakon bombardovanja, IAEA je otkrila radioaktivnu kontaminaciju na samoj lokaciji, ali je navela da je nivo radijacije izvan objekta ostao nepromijenjen i na normalnom nivou.
„U slučaju uranijuma, radijacija ne putuje zaista daleko“, kaže profesorica Claire Corkhill, predsjedavajuća mineralogije i upravljanja radioaktivnim otpadom na Univerzitetu u Bristolu.
Međutim, za ljude blizu lokacije, mogli bi postojati određeni zdravstveni rizici.
„Što se tiče toksičnosti po ljudski organizam, svakako ne želite udahnuti čestice uranijuma niti ih unijeti u tijelo.“ To je zato što čestice uranijuma mogu da se zaglave u ćelijama, bilo u plućima ili u želucu, i polako da se radioaktivno raspadaju, uzrokujući štetu“, rekla je ona.
Pored radioaktivnosti, izloženost hemikalijama takođe može predstavljati problem za sve koji se nađu u blizini.
„Ako bi došlo do incidenta i centrifuge ispustile uranijum heksafluorid – gas koji se koristi u centrifugama – to bi moglo izazvati ozbiljan hemijski incident“, kaže profesor Simon Middleburgh, stručnjak za nuklearne materijale sa Univerziteta u Bangoru.
Ekološke posljedice
Dodaje da ako bi ovaj gas došao u kontakt s vlagom iz zraka, postao bi vrlo korozivan i mogao bi da formira veoma, veoma jaku kiselinu.
„Ali ne bi imao masivne ekološke posljedice izvan veoma, veoma lokalizovane oblasti“, zaključio je on, piše BBC.
IAEA navodi da njen Centar za incidente i hitne slučajeve radi neprekidno i da će nastaviti nadzirati stanje u iranskim nuklearnim postrojenjima i nivoe radijacije na tim lokacijama.
